MORQUIO SERBIA

Morquio sindrom (MPS IVA i MPS IVB)

 

Šta je MPS IV?

 

Morquio sindrom, mukopolisaharidoza tip IV, odnosno MPS IV jeste progresivno metaboličko oboljenje. Javlja se usled mutacije gena (GALNS i GLB1), koji daju uputstva za proizvodnju enzima potrebnih za razgradnju velikih molekula šećera koji se zovu glikozaminoglikani (GAGs), ili mukopolisaharidi (mucopolisaccharides), pa je po tome i bolest dobila ime. Smanjenje ili potpuna eliminacija aktivnosti enzima dovodi do taloženja mukopolisaharida u ćelijama organizma, a najviše u lizozomima (ćelijskim pregradama), te ova bolest spada i u grupu lizozomskih bolesti i često se naziva i bolest taloženja. Sindrom je dobio ime po dr Luisu Morkiju (Louis Morquio), pedijatru iz Urugvaja, koji je prvi opisao taj poremećaj još 1929. godine kod jedne porodice koja je imala četvoro dece.

​

​Šta uzrokuje bolest?

 

Glikosaminoglikani ili mukopolisaharidi su dugački nerazgranati polisaharidi koji se sastoje od ponavljajućih disaharidnih jedinica. Ponavljajuća jedinica se sastoji od heksoze (šestougljeničnog šećera) ili heksuronske kiseline, vezane za heksozamin (šestougljenični šećer koji sadrži azot). Oni služe za izrgadnju vezivnih tkiva svakog tela.

​

Tokom života, u organizmu se odvija kontinulani proces stavaranja novih i razlaganja starih mukopolisaharida. Taj proces zahteva niz biohemijskih sredstava koje zovemo enzimima. Osobama koje boluju od morquio sindroma nedostaje enzim pod nazivom N-acetylgalactosamine-6 sulfatase (GALNS) koji je od vitalnog značaja za razlaganje mukopolisaharida pod nazivom kreatan-sulfat. Kreatan-sulfat, koji nije razložen u poptunosti, kao takav se taloži u delovima ćelija koji se nazivaju lizozomi (ćelijske pregrade). Lizozomi na taj način dovode do poremećaja ćelija i do njihove progresivne oštećenosti.

​

Na koji način se bolest nasleđuje?

 

Morqio je autozomno recesivno oboljenje, kod koga oba roditelja moraju biti nosilac oštećenog gena i oba oštećena gena se prenose na potomstvo. Kada su oba roditelja nosioci MPS IV gena, postoji 25% (1:4) šanse da će imati obolelo dete u svakoj trudnoći. Postoji 50% (1:2) šanse da dete nasledi jednu kopiju oštećenog gena i na taj način bude nosilac. Ostalih 25% (1:4) neće biti ni oboleo ni nosilac. Koristeći DNK obolelih može se odrediti da li su braća i sestre nosioci ili oboleli.

 

Da li se pojedinci pogođeni morquiom razlikuju?

 

Poznata su dva tipa oboljenja, MPS IVA i MPS IVB. Podtipovi su nastali u zavisnoti od toga koji enzim nedostaje ili nije u odgovarajućoj funkciji unutar ćelija organizma. Nedostatak enzima zvanog „N-acetilgalaktosamin 6-sulfataza“ je MPS IVA. Kod podtipa MPS IVB u pitanju je nedostak i nefunkcionisanje enzima „beta – galaktosidaza“.

​

Novorođenčan i bebe mogu pokazivati neke blage simtome bolesti, ali oni se najčešće javljaju nakon dugotrajnijeg oštećenja ćelija prouzrokovanog taloženem mukopolisaharida, u uzrastu od dve ili tri godine. Simptomi i njihova izraženost variraju od slučaja do slučaja i mogu biti izuzetno izraženi i vidljivi, ali i takvi da osobe prožive većinu svog života ne znajući pravu dijagnozu ili pod pogrešnom dijagnozom.

​

Morquio obuhvata veoma široki spektar različitosti u pogledu kliničke slike obolelog. Pojednici su pogođeni izuzetno niskim rastom koji u odraslom dobu dostiže do svega jednog metra, dok su drugi značajnije viši i ne susreću se sa problemima vezanim za ograničen rast.

​

​Koliko je bolest učestala?

 

Morquio spada u retke bolesti i stanja. Iako podaci o učestalosti (incidenci) variraju, uzima se da u proseku na 200.000 živorođenih beba jedna nosi morquio sindrom. Prema podacima nacionalnog MPS udruženja Velike Britanije, u toj zemlji je između 1989. i 1999. godine rođeno 26 beba sa morquiom. U Republici Srbiji je utvrđeno da 13 osoba, uzrasta od pet do 28 godina, ima taj sindrom.

​​

Koji su simptomi oboljenja?

​

Mukopolisaharidi se najviše talože u kostima, pa su promene izazvane oboljenjem najuočljivije na skeletu, odnosno koštanom sistemu. Promene na koštanom sistemu mogu biti raznovrsne, u vidu kifoze i skolize kičmenog stuba, deformiteta rebara, grudne kosti, zglobova uključujući i kolena, javlja se nizak rast, kontrakture zglobova i njihova loša ili ograničena pokretljivost. Karakteristika sindroma je nerazvijenost vratnih pršljenova koji učestvuju u stabilizaciji glave i kičmenog stuba, što vremenom može dovesti do kompresije ili oštećenja kičmene moždine, te do paralize ili smrtnog ishoda.

​

Pored očiglednih simptoma javljaju se i brojne promene na unutrašnjim organima. Može doći do pogoršanja disajne funkcije, koje karakterišu prekidi u disanju pri spavanju, tzv. apneje, do slabljenja funkcije srca usled uvećanja (zadebljanja) srčanih zalistaka, koji kao takvi dovode do mešanja venske i arterijske krvi, oštećenja jetre koja se usled nagomilanih mukopolisaharida uvećava. Javlja se slabost u funkcionisanju sistema vida (osobe sa morquio sindromom svoj vid opisuju kao zamagljen, kao da imaju "pesak u očima"), a česte su infekcije uha koje u većini dovode do oštećenja sluha.

 

Osobe sa morquio sindrom često liče jedne na drugu. Karakterišu ih grublje crte lica, mali nos i specifičan izgled šaka. Za razliku od ostalih mukopolisaharidoza, osobe sa tim sindromom dostižu punu intelektualnu zrelost, odnosno mentalno su očuvane, a njihov životni vek varira zavisno od izraženosti simptoma.

​

Dijagnostika

​

Dijgnostika se najčešće sporovodi nakon uočavanja karatkterističnih simptoma koštanog sistema, između druge i četvrte godine života, i to prvo putem metaboličkog skrininga urina, a zatim genetskim testiranjem iz krvi, pacijenta (ponekad i roditelja) i/ili biopsijom tkiva.

​

Terapija

 

VIMIZIM® (elosulfase alfa) predstavlja enzimsku terapiju koja je od 28. aprila 2014 godine odobrena od evropske komisije za lekove za tretiranje Morquio A sindroma. Američka farmaceutska kompanija BioMarin je nakon godina napornog istraživanja izbacija na tržište sintetizovani enzim, koji bi trebalo da zameni nedostajući i pomogne u razlaganju mukopolisaharida, a time olakša tegobe pacijenata i poboljša kvalitet njihovog života.

​

Enzimske terapije spadaju među najskuplje kada govorimo o lečenju retkih bolesti. Osobe sa morquio sindromom iz Srbije su vest o terapiji dočekale sa podeljenim osećanjima – radošću, jer se na kraju tunela ipak nazire svetlost, i brigom da li će, i kada, država naći novca za terapiju, koja na godišnjem nivou po pacijentu iznosi više stotina hiljada evra.